Да ли је потребан пост јер грех не улази на уста…

Објави Душко

…него излази из уста.

Питање колико тешко, јер војује с разумом, толико и трагично, јер наслућује понор безверја. Пост као установа и начин спасења данас је заборављен. У овом чланку осврнућу се на једну тешку заблуду, поред многих у арсеналу српског корпуса, коју као истину представљају они који пост негирају. Аргумент су речи Христове из Матејевог јеванђеља: „…слушајте и разумите, не погани човека што улази у уста, него, што излази из уста, то погани човека.“ О жалосним и трагичним последицама ове заблуде прочитајте у наставку.

www.duskovokic.com-Васкрсење Христово.

Да ли је потребан пост – Мало кроз историју

Неподељено је мишљење да су Срби у прошлости строго држали постове, засноване на забрани конзумирања животињског меса и животињских производа уопште. О томе сведочи и усмена приповедна традиција, као и етнолошка, црквена, аутобиографска и мемоарска литература. Низ издвојених, карактеристичних и занимљивих казивања о посту прати постојање и судбину ове народне и црквене институције, али чува и сећање на динамичан развој народног обичајног и религиозног мишљења – од паганског и архаичног, преко хришћанског, па све до нововековног – грађанског поимања света и традиције. Како ми није намера да на овом месту детаљно образлажем усмену и писану традицију, навешћу само један карактеристичан пример. Милован Видаковић, у својој аутобиографији, бележи како су 1788. године, за време Аустријско-турског рата, у народу чувенијег као Кочина крајина, мештани села Неменикуће, Рогаче и Кораћице, после избеглиштва у космајске шуме запали у мучну ситуацију. Услед збега, намучени великом хладноћом, глађу и сваколиком оскудицом, људи почеше побољевати и умирати.

Да ли је потребан пост: Ако ли се ко не омрси…

Даље Видаковић наводи: „Бејаше Часни пост: могло се имати меса, али људи неће да се омрсе. Поп Јован, тада, објави свему збегу да, у таквој невољи, није грехота мрсити. Зато, нека кољу стоку, и нека се месом прирањују. Ако ли ко, не хотећи се омрсити, умре од глади, попа рекне да такога неће опевати.“ Тек након ове претње духовника, народ се поче мало помало опорављати месом, докле није стигло шумскога премуша и зеља (Видаковић 2003, 37-38; Милићевић 1888, 53-54). Ето, тако је некад народ српски, и не само српски,  пројављивао свој однос према посту и молитви као начинима уподобљења Богу и видљивим пројавама своје топле вере. А данас? Да ли данас неко од нас пости, а да то није део фолклора или оне бабске теологије која каже да се „тако ваља“? Да ли неко од нас схвата смисао и непрегледне дубине овог начина да се Богу постане пријатељ?

Измишљотина људска или установа Божија

Од самог Бога установљен и Њиме заповеђен, пост данашњем човеку не значи ништа. Постим јер „тако треба“, постим „јер су постили моји стари“, постим „јер је Велики петак“, постим „јер не знам зашто али ипак постим“, постим „да не чује зло“ и тако даље. Свест о томе шта је, одакле потиче, кад се први пут јавља и смисао о томе шта представља пост као да су изгубљени у вртлогу нововековне идеологије бесмисла и активног утилитаризма: Бог постоји ако од њега имам користи. Отуда оно: ако те има, учини ово и оно, ако те има, зашто дозвољаваш ово и оно, да те има учинио би ово и оно. Савременом човеку треба магија, чудо да би поверовао.

Да ли је потребан пост: Бака и свет

Ја сам човек јер сам пропутовао свет, ја сам човек јер живим у Немачкој, Луксембургу, Швајцарској. Бака која живи у неком забаченом сеоцету, не, она није човек јер није видела свет и причестила се вредностима тога света: новцем, лепотом, скупим колима, гардеробом. Та бака се, гле парадокса, не продужава у тај исти свет, већ се сабира ка унутра, сва у молитви за своје ближње и опхрвана бригом о њима. Ту баку, можда несвесно, опомињу Христове речи да  ”свет сав у злу лежи.” (1. Јн. 5, 19) и да се треба клонити тих лажних идола тог истог света. Бака зна да истинску глад може утолити само љубављу која је тело и крв Христова, а никако предизборним пакетима српске саламе, паштета и минералне воде. Бака верује и гледа, али не очима света. Бака воли, али не љубављу света.

www.duskovokic.com-Бакина молитва.

Одакле пост?

Пост није познат само у хришћанству, мада он једино у православном хришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама. Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповест о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу.

Без невоље нема богомоље

Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли. Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету. Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

Смисао поста

Да нам одговори шта су смисао и циљ поста препустићемо светом Јовану Златоустом, највећем проповеднику у историји хришћанства. Свети одговара да пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева, живота који није усмерен на Бога. „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим“,  каже поменути Свети и додаје: „ А ти када постиш, не говори ми шта си јео или пио, већ да ли си увредио некога. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње“.  Овде разум стаје пред овим поукама, а вера почиње.

www.duskovokic.com-Јован Хризостом.

Да ли је потребан пост: Није потребно постити…

Долазимо коначно до теме због које смо овде и до оног чувеног Христовог исказа: „… не погани човека оно што улази на уста, него што излази из уста оно погани човека“ (Мт 15,11). Овај исказ представља врхунски аргумент оних који су против или имају игноришући став према посту. Кренимо редом.

Ко користи овај аргумент?

Мишљења сам да је ово пре свега богословско или богословно питање. Ни сам не знам колико пута сам (углавном залудно) покушао разјаснити ово питање људима који су се тако упорно позивали на њега. Овај израз или реченицу као аргумент користе махом они који Свето Писмо нису отворили, а рекао бих ни видели. Борећи се тако силно против поста, као папагаји понављају како „није гријех оно што улази у уста него оно што из њих излази“. Када их питам одакле им то, редовно говоре да је то записано „тамо негде, у Светом Писму“. Где, не кажу, а још мање у којем је случају и контексту то изговорено и записано. Да су прочитали макар и површно Свето Писмо, верујем да би им повод и смисао изреченог био јаснији. Природно, као прво питање нам се намеће да ли је то уопште казано и написано у Светом Писму.

Слушајте и разумите…

Написано је, тачно, конкретно код светог јеванђелисте Матеја. Прочитајмо заједно 15. главу његовог јеванђеља, стихове 10 и 11: „И дозвавши народ (Христос), рече им: Слушајте и разумите. Не погани човека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човека.“

Да се сада позабавимо поводом и контекстом у којима је ово изречено.

Да ли је потребан пост: Контекст

Одмах треба рећи да се овде никако не ради о посту, већ о схватању, прихватању, поштовању и држању старих предања, старозаветних правила и прописа. Ово нам не може бити јасно ако се не вратимо самом почетку овог исказа. Послушајмо: „Тада приступише Исусу књижевници и фарисеји од Јерусалима говорећи: Зашто ученици твоји преступају предање старих? Јер не умивају руке своје када хљеб једу.“ ( Мт. 15, 1-2). Јасно је да Христос овде указује на то да они немају обавезу поштовања предања старих. Да не би остао недоречен, Христос их истовремено подсећа на речи старозаветног, њима добро познатог пророка Исаије: „Овај народ ме поштује уснама, а срце је њихово далеко од мене. Узалуд ме поштују учећи науке које су људске заповијести“. (Ис. 29, 13) Тек након овога, Христос поучава народ о опогањењу уста и казује мисао коју ми толико злоупотребљавамо. Погледајмо ово детаљније.

Јер не умивају руке своје када хљеб једу

Иако је књижевника и фарисеја било у свим крајевима, они у Јерусалиму уживали су веће поштовање (од осталих). Зато су још више завидели Христу, пошто су били веома частољубиви. Јевреји су, по старом предању, имали обичај да хлеб не једу неопраних руку. Када су видели ученике како нарушавају ово предање, помислили су да они презиру старе (учитеље). Шта тада чини Спаситељ? Не одговара им на њихове речи, већ их прекорева изговарајући речи од 3 до 6 стиха:

А он одговарајући рече им: Зашто и ви преступате заповијест Божју за предање своје?

Фарисеји су оптуживали ученике да преступају заповест старих учитеља. Христос им овде показује да они у ствари преступају Закон Божји, јер уче младе да ништа не дају својим родитељима, већ све што имају да приложе у ризницу Храма. У Храму је постојала скривница у коју је свако стављао колико је хтео и она се звала „газа“. Све што се тамо нашло раздавано је сиромашнима. Фарисеји су, дакле, наговарали младе да ништа не дају својим родитељима, већ да то приложе у ризницу Храма. Тада су они и фарисеји делили новац, а родитељи су остајали незбринути у својој старости.

И дозвавши народ, рече им: Слушајте и разумите...

Долазимо најзад до спорних стихова, 10 и 11 стиха који никако не говоре оно што им се приписује. Христос се више не обраћа фарисејима већ народу. Позивајући их, говори им: „Слушајте и разумите“, побуђујући их да буду пажљиви. Пошто су фарисеји већ оптуживали ученике да једу неопраним рукама, Господ говорећи о храни учи да ниједно јестиво не чини човека нечистим, то јест, не погани га. Ако нас не погани храна, како нас онда погани једење неопраним рукама? Оно што прља унутрашњег човека јесу неприличне речи. Овим речима хоће да покаже да су фарисеји опогањени, јер говоре речи пуне зависти. Обратите пажњу на Његову мудрост, јер јавно не установљава да се једе неопраним рукама, али то и не забрањује, већ нас учи нечем другом – да не дозволимо да из нашег срца излазе зле речи.

Ко су били фарисеји и књижевници?

Фарисеји

Фарисеји (издвојени), били су чланови једног покрета (странке) коме су припадали људи различитих занимања, па и многи учитељи закона. Након извесног времена проведеног у искушавању (тест-периода), а приликом ступања у странку, они су се обавезивали да ће се строго придржавати прописа о десетку, као и одредби, који се односе на чисто и нечисто. Они су били дужни да у свом свакодневном животу извршавају не само оно што је записано у Мојсијевом закону, него и усмено предање строгог и тачног тумачења закона, тзв. „предања старих“, односно старијих учитеља закона. Насупрот садукејима веровали су у васкрсење мртвих. Стихови из Јн. 7:45; Јн. 9:13 наговештавају да су фарисеји заједно са водећим свештеницима били чланови Синедриона; овде се, очигледно, имају у виду учитељи Закона.

Књижевници

Књижевници, (учитељи Закона) назив настао у време Јездре, односи се на учитеље веште старозаветном Закону; имали су одговарајуће образовање и почасну титулу – „Рави“. Књижевници су били теолози и правници; њихова су тумачења ускоро прерасла у скуп прописа који су изучавани паралелно са Законом. Сачињавали су посебан, веома утицајан сталеж, и били су блиски различитим фракцијама, напр. фарисејима, садукејима, есенима. Нови завет књижевнике често спомиње заједно са фарисејима (Мк. 7:1), јер су многи од њих били фарисеји. Свештеници углавном нису били књижевници. Учествовали су у завери против Исуса заједно са фарисејима (Мк. 14:1). Па ипак, нису сви књижевници били и непријатељи хришћана (Дела 5:34).

Пост и молитва – два крила душе

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Потпуно је јасно да Христос не говори о посту, не пориче пост. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2.000 година дуга традиција цркве. Одрицање од стомакоугађања има двојако дејство: то је наша жртва Богу и то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу.

А Бог као Бог, само ћути и гледа…

Матија Бећковић у својој поеми „Богојављење“ каже: „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Да ли ћути зато што нам је преко Сина свога, Исуса Христа и преко својих светитеља већ све рекао? Или можда ћути јер га је срам нас људи, својих створења, не знам. Док ћути, добро је. Само да не окрене главу од нас. Јер смо ми далеко и од људи, а камоли од православних хришћана.

Да ли је потребан пост: Сузе Савине

Ми смо народ Светог Саве, посвађан и подељен. Ставили смо на место Бога сваколике лажне богове, наше и светске. Шта су ако нису лажни богови, свесилни и подбули страначки прваци у које се кунемо и чијим се лажима напајамо? Сутра када их прекрије срам и заборав, уместо да се покајани окренемо Сави, пронаћи ћемо нове идоле, лажоносне политичаре и силиконски полусвет, нама је свеједно. Заборављамо само једно: тако је Бог ћутао док су Јевреји играли око златног телета а Мојсије спуштао плоче закона. Наједном је проговорио и нестало је и играча и златног телета. Ко има уши да чује, нека чује.

Категорије: Вера и обичаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.